Žene u vojsci - Mitovi, predrasude i stvarnost savremenog ratovanja

Oni koji mogu najviše da pruže, treba da budu na pozicijama na kojima se bolje snalaze od drugih. U toj jednostavnoj rečenici sadržana je suština svake ozbiljne debate o profesionalnom vojnom pozivu - nema podele na osnovu pola, već na osnovu sposobnosti, izdržljivosti i spremnosti da se odgovori na zahteve koje nameće savremeno ratovanje.

Kada se povede razgovor o ženama u vojsci, neretko se začuju argumenti koji se kreću od krajnje mizoginije do nekritičkog feminističkog zanosa. Istina je, kao i obično, negde između - i daleko je slojevitija nego što to površni posmatrači mogu da zamisle. Vojska nije monolitna institucija, već složen sistem koji obuhvata na desetine različitih rodova, službi i specijalnosti, od pešadije i artiljerije do avijacije, logistike, vojne medicine i sajber odbrane.

Već na samom početku valja razjasniti jednu stvar: kada neko kaže da „ženi nije mesto u vojsci“, on zapravo generalizuje na osnovu polnog organa, što je podjednako apsurdno kao i tvrditi da nijedan muškarac ne može da bude dobar vaspitač u vrtiću ili da nijedna žena ne može da bude hirurg. Generalizacija je loša stvar i ne vodi na dobro - vodi ka predrasudama, stereotipima i, konačno, ka sputavanju pojedinaca čiji bi kvaliteti mogli da obogate čitav sistem.

Šta je zapravo vojska u dvadeset i prvom veku

Jedan od najčešćih nesporazuma u čitavoj debati leži u romantizovanoj slici vojske iz perioda Prvog i Drugog svetskog rata - juriši sa puškom, rovovi, blato, iscrpljujući marševi i sirova fizička snaga kao presudan faktor. Savremeno ratovanje izgleda znatno drugačije. Današnja vojska u velikoj meri počiva na tehnologiji, obaveštajnom radu, logistici, komunikacijama i preciznom naoružanju kojim se može upravljati na daljinski upravljač - nekada čak i sa bezbedne udaljenosti od više stotina kilometara.

Naravno, to ne znači da je pešadija iščezla ili da fizička spremnost više nije važna. Naprotiv. Ali vojska nije samo jurnjava za puškama i valjanje u blatu. Ona obuhvata i ogroman broj pozadinskih, logističkih, administrativnih i visokospecijalizovanih tehničkih pozicija na kojima sirova fizička snaga nije presudan faktor. Baš kao što postoje poslovi u vojsci koji zahtevaju izuzetnu fizičku kondiciju, postoje i oni koji zahtevaju analitičko razmišljanje, strateško planiranje, poznavanje komunikacionih sistema ili medicinsku stručnost.

Kada se sve to uzme u obzir, postaje jasno da je pitanje sposobnosti za vojni poziv mnogo složenije od prostog poređenja muške i ženske fizionomije. Nije poenta u tome da li prosečna žena može da iznese marš od četrdeset i dva kilometra pod punom opremom - poenta je u tome da li konkretna osoba, bez obzira na pol, može da ispuni kriterijume koji su postavljeni za konkretnu poziciju.

Fizička spremnost - realne razlike i dvostruki aršini

Biološke razlike između muškaraca i žena su neosporne. Muškarci u proseku imaju veću mišićnu masu, veću gustinu kostiju i, posledično, veću sirovu fizičku snagu. To je statistička činjenica koju niko ozbiljan ne osporava. Međutim, iz te činjenice ne proizilazi automatski zaključak da su svi muškarci sposobni za vojsku, niti da su sve žene nesposobne.

Statistika ne opisuje pojedinca. Čak i kada bi, hipotetički, samo dva odsto ženske populacije posedovalo fizičku spremnost neophodnu za određene vojne zadatke - to su i dalje stotine i hiljade konkretnih žena koje zaslužuju priliku da svoje sposobnosti stave u službu društva. Kao što među muškarcima ima onih koji ne bi mogli da istrče ni dva kruga oko stadiona, tako među ženama ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih da u jurišu nose mitraljez težak deset i više kilograma.

Posebno je zanimljivo pitanje dvostrukih standarda u fizičkim proverama. U mnogim vojskama sveta, pa i u našoj, norme za fizičku proveru nisu identične za muškarce i žene - i to je, ruku na srce, fiziološki opravdano. Različiti organizmi imaju različite mogućnosti i postavljanje identičnih normi bilo bi ne samo nepravedno, već i kontraproduktivno. Ono što jeste problematično jeste kada se te razlike koriste kao izgovor za omalovažavanje žena koje su te norme ispunile i dokazale se u svom poslu.

Mentalna snaga i psihološka izdržljivost

Fizička spremnost je samo jedna dimenzija vojničkog poziva. Psihološka stabilnost, mentalna izdržljivost i sposobnost donošenja odluka pod pritiskom često su važniji od puke snage mišića. U tom domenu, polne razlike su daleko manje izražene - a neka istraživanja sugerišu da su žene u određenim aspektima čak i u prednosti.

Žene su se u istoriji pokazale kao hladnokrvni i operativni borci. U partizanskim odredima tokom Drugog svetskog rata, žene su činile značajan deo borbenih jedinica. U savremenim sukobima - od Izraela do Kurdistana - žene su dokazale da mogu da budu ravnopravni učesnici borbenih dejstava. Istorija beleži primere poput Milunke Savić, koja je kao dobrovoljac u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu stekla status oficira po zasluzi, ili brojnih žena koje su u redovima savezničkih i sovjetskih snaga upravljale tenkovima, letele na borbenim avionima i izvršavale najsloženije zadatke.

Naravno, i ovde važi isto pravilo - ne može se generalizovati. Postoje muškarci koji su izuzetno psihički stabilni, i postoje žene koje su izuzetno psihički stabilne. Postoje muškarci koji pucaju pod pritiskom, i postoje žene koje pucaju pod pritiskom. Pol nije presudna varijabla - individualne karakteristike ličnosti su ono što pravi razliku.

Selekcija kao ključ - neka odlučuju kriterijumi, a ne predrasude

Jedna od ključnih poenti čitave rasprave leži u procesu selekcije. U vojsku ne mogu svi - ni muškarci ni žene. Zato se i vrši selekcija: medicinski pregledi, testovi fizičke spremnosti, psihološka testiranja, provere bezbednosnog profila. Mnogo toga mora da se poklopi kao celina da bi neko uopšte mogao da se bavi ovim pozivom.

Kada bi selekcija zaista bila stroga, pravedna i zasnovana isključivo na objektivnim kriterijumima, čitava debata o polu postala bi suvišna. Jer ako je neka žena položila sve testove - fizičke, psihičke, zdravstvene - onda nema nikakvog razloga da joj se osporava pravo da oblači uniformu. I obrnuto: ako neki muškarac ne može da ispuni te iste kriterijume, njegov pol mu ne daje automatsko pravo da bude vojnik.

Problem nastaje kada se kriterijumi spuštaju da bi se popunile kvote - bilo rodne, bilo brojčane. To je realnost sa kojom se suočavaju mnoge savremene vojske, uključujući i srpsku. Profesionalni vojnik po ugovoru danas je u velikoj meri zanimanje kao i svako drugo - slabo plaćeno, sa beneficiranim radnim stažom i određenim pogodnostima, ali daleko od romantične slike ratnika sa početka prošlog veka.

Kada se kriterijumi spuste, u sistem ulaze ljudi koji nisu dorasli zadatku - i muškarci i žene. A onda se dešava da narednici i kaplari nose rančeve ženskim pripadnicama jer one, eto, nisu u stanju da ponesu sopstvenu opremu. Ali to nije problem žena kao pola - to je problem loše selekcije. Jer isto tako, ima muškaraca koji se stalno vade na bolnu kičmu, koji ne mogu da izdrže marš i koji su večito na bolovanjima.

Predrasude i stereotipi - nevidljiva prepreka

Možda i najveći izazov sa kojim se suočavaju žene u uniformi nisu fizički zahtevi posla, već predrasude okoline. Od „ženi je mesto u kuhinji“ do „sve su one došle samo da se dobro udaju“ - spektar uvredljivih generalizacija je širok i duboko ukorenjen u patrijarhalnom mentalitetu.

Zanimljivo je da ovakve stavove ne zastupaju samo muškarci. Neretko upravo žene bivaju najoštriji kritičari svojih koleginica u uniformi, što je fenomen poznat u sociologiji kao internalizovana mizoginija. Kada žena kaže za drugu ženu da joj nije mesto u vojsci jer je „nežniji pol“ - ona zapravo reprodukuje isti onaj obrazac koji vekovima sputava žene u ostvarivanju njihovih profesionalnih ambicija.

Narodna poslovica kaže da je batina iz raja izašla - i iako se ona u svom izvornom značenju odnosi na vaspitanje dece, možda bi je trebalo primeniti na one koji omalovažavaju tuđe sposobnosti na osnovu pola. Jer od prvog dana života, deci treba govoriti da ne postoje muški i ženski poslovi - postoje samo poslovi za koje je neko sposoban i poslovi za koje nije.

Realnost srpske vojske i širi globalni kontekst

Bilo bi nepošteno govoriti o ženama u vojsci a ne osvrnuti se na trenutno stanje srpskih oružanih snaga. Vojska Srbije u dvadeset i prvom veku suočava se sa brojnim izazovima: zastarela oprema, nedovoljna ulaganja, odliv kadrova, fluktuacija profesionalnih vojnika zbog niskih plata i loših uslova rada.

U takvom kontekstu, profesionalni vojnik po ugovoru nije neko ko je prošao strogu selekciju i dokazao se kao najspremniji - već često neko ko nije mogao da nađe drugi posao, neko ko je pobegao od siromaštva ili neko ko je potražio sigurnost državnog zaposlenja. To važi i za muškarce i za žene. I tu leži srž problema: kada se u vojsku primaju svi redom, bez obzira na stvarne sposobnosti, kvalitet sistema opada, a predrasude bujaju.

S druge strane, pogled na razvijenije vojne sisteme - izraelski, američki, skandinavski - pokazuje da žene mogu da budu integrisane u oružane snage na gotovo svim nivoima, uključujući i borbene jedinice. Izraelske odbrambene snage su možda i najbolji primer: u zemlji okruženoj neprijateljima, gde je svaki građanin potencijalni vojnik, žene služe obavezni vojni rok ravnopravno sa muškarcima i pokazale su se kao odlični vojnici u svim rodovima - od pešadije do avijacije.

Naravno, ni tamo nije sve idealno. Žene se ređe nalaze u prvim borbenim redovima, delom zbog bioloških ograničenja, a delom zbog realne zabrinutosti za sudbinu zarobljenih vojnikinja u sukobima sa protivnicima koji ne poštuju Ženevsku konvenciju. Ali to su operativne odluke zasnovane na proceni rizika, a ne na predrasudi da žene nešto ne mogu.

Motivacija - zašto bi iko želeo da bude vojnik

Jedno od pitanja koje se često postavlja glasi: zašto bi neka žena uopšte želela da bude vojnik? Odgovor je, zapravo, veoma jednostavan - iz istih razloga iz kojih to žele i muškarci. Nekoga privlači uniforma od malih nogu, neko dolazi iz porodice sa bogatom vojničkom tradicijom, neko traži siguran državni posao, a neko jednostavno oseća poziv i želju da služi svojoj zemlji.

Nije na nama da sudimo o tuđim motivima. Ako je neka žena spremna da prođe kroz rigoroznu obuku, da se odrekne komfora civilnog života, da prihvati rizike i odricanja koja vojni poziv nosi - ko smo mi da joj kažemo da to ne sme? Posebno je licemerno kada takve stavove iznose oni koji se sami plaše i da uđu u vojni odsek da ih slučajno ne mobilišu, a koji sa sigurne udaljenosti pozivaju na rat i busaju se u patriotska prsa preko grbače tuđih sinova - i ćerki.

Takođe, vredi se zapitati i o kvalitetu današnje omladine uopšte. Kada pogledamo generacije koje stasavaju, vidimo sve više razmaženih, fizički nespremnih i psihički labilnih mladih ljudi - i muškaraca i žena. U takvim okolnostima, pitanje nije da li je neko muško ili žensko, već da li je uopšte sposoban za vojni poziv.

Majčinstvo i vojna služba - spojivo ili ne

Jedno od najčešće isticanih praktičnih pitanja tiče se majčinstva i njegove kompatibilnosti sa vojnom službom. Šta se dešava kada vojnikinja ode na porodiljsko odsustvo? Ko preuzima njene dužnosti? Da li je ona balast za službu?

Ovo pitanje ima dve strane. S jedne strane, tačno je da odsustvo bilo kog pripadnika jedinice - bez obzira na razlog - stvara dodatno opterećenje za kolege. To važi i kada muškarac ode na bolovanje zbog povrede kičme, i kada žena ode na porodiljsko. S druge strane, društvo mora da pronađe mehanizme da se sa tim izazovima nosi, umesto da unapred isključuje čitavu polovinu populacije iz određenih profesija.

Uostalom, zakon u mnogim zemljama dozvoljava da roditeljsko odsustvo koristi i otac - dakle, to nije isključivo žensko pitanje. A majka sa detetom do tri godine u vojsci najčešće ne dežura, ne radi prekovremeno i ne ide na terene - i to se poštuje. Da li je to privilegija? Možda. Ali to je pre svega civilizacijska tekovina koja prepoznaje važnost roditeljstva i porodice.

Kvalitet ispred kvantiteta - princip koji rešava dilemu

Ako bismo morali da svedemo čitavu raspravu na jedan jedini princip, on bi glasio: kvalitet ispred kvantiteta. U vojsku treba da idu oni koji su najspremniji, najzdraviji i najsposobniji - bez obzira na pol. Nije bitno da li takvih ima procentualno više u muškom ili ženskom delu populacije. Bitno je da svako ko može da ispuni postavljene standarde ima pravo da pokuša.

Nema ovde podele na osnovu polnog organa. Ženi koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija i jača od muškarca - društvo treba da omogući da bude vojnik ako to želi. Isto tako, muškarcu koji ne može da ispuni ni osnovne kriterijume - društvo ne treba da daje uniformu samo zato što je muško.

Ovo nije pitanje feminizma ili mizoginije. Ovo je pitanje zdravog razuma i efikasnosti sistema. Vojska koja prima nesposobne ljude - bilo muškarce, bilo žene - slabi samu sebe. Vojska koja odbija sposobne ljude zbog predrasuda - slabi samu sebe. Jedini racionalan kriterijum je sposobnost.

Zaključak - mesto za sve koji dokažu da zaslužuju

Na kraju ove duge analize, nameće se jednostavan ali snažan zaključak: u vojsku ne može svako, ali može svako ko dokaže da je sposoban. Pol nije i ne sme da bude presudan faktor u toj proceni. Žene koje su voljne i sposobne da nose teret vojničkog poziva - fizički, psihički, logistički - zaslužuju poštovanje i priliku da to i čine.

Istorija je pokazala da žene mogu da budu ratnici, heroji, borci. Od drevnih Amazonki, preko Milunke Savić i partizanki, do savremenih pilotkinja i oficirki u najrazvijenijim vojskama sveta - dokazi postoje. Ono što nedostaje jeste spremnost društva da te dokaze prihvati i da se oslobodi balasta predrasuda.

Generalizacija je uvek pogrešna. Bilo da kažemo da su sve žene nesposobne za vojsku ili da su svi muškarci sposobni - grešimo. Jer uvek postoje izuzeci, i ti izuzeci su upravo ono što potvrđuje pravilo da svakog čoveka treba posmatrati kao individuu, sa njegovim jedinstvenim sposobnostima, ograničenjima, snagom i karakterom.

Neka se svako bavi onim za šta je sposoban i šta voli. Neka kriterijumi budu jasni, objektivni i jednako primenjivani. I neka oni koji najviše mogu da pruže - bez obzira na to da li su muškarci ili žene - dobiju priliku da se nađu na pozicijama na kojima će se najbolje snaći. Jer od toga, na kraju krajeva, profitira čitavo društvo.