Hormonski nadomestak i menopauza: Istine, zablude i put ka kvalitetnijem životu

Kada žena zakorači u period zrelosti, suočava se sa morem fizičkih i psihičkih promena koje često dolaze tiho, nepozvane i potpuno neshvaćene od strane okoline. Tema o kojoj se ćuti, koja se u našem društvu dočekuje sa podsmehom, negiranjem ili, u najboljem slučaju, mukom. Priča o menopauzi, perimenopauzi i svemu onome što dolazi sa prestankom menstrualnog ciklusa, i dalje je obavijena velom stida i dezinformacija. Dok se na Zapadu o ovome otvoreno govori, a hormonski nadomestak i različite terapije smatraju gotovo standardnim delom očuvanja zdravlja i vitalnosti, kod nas je slika potpuno drugačija.

Čak i među lekarima, mišljenja su toliko negativna i zastarela da žene ostaju prepuštene same sebi, lutanju i nepotrebnoj patnji. Mnoge naše vršnjakinje koje žive u inostranstvu mahom koriste hormonsku terapiju i, prema njihovim svedočenjima, imaju nemerljivo kvalitetniji život. Nova istraživanja i savremeni preparati menjaju paradigmu: rizici su manji, doze su prilagođene individualnim potrebama, a posebno su značajni lokalno primenjeni estrogenski preparati, poput krema i vaginaleta, koji su se pokazali kao izuzetno efikasni, a daleko manje rizični nego što se decenijama verovalo. Logika je jednostavna: svaki lek ima neželjena dejstva, pa ipak bez razmišljanja uzimamo lekove za srce i pritisak koji nam produžavaju život. Zašto bi onda bilo drugačije sa hormonima koji direktno utiču na kvalitet svakodnevnog života?

Jedno od najpotresnijih iskustava koje se provlači kroz razgovore žena jeste problem urogenitalne atrofije. Ovo stanje, uzrokovano padom estrogena, dovodi do neverovatne osetljivosti, tanke i ranjive sluzokože vulve i vaginalnog kanala, što rezultira peckanjem, žarenjem, čestim infekcijama i bolom. Običan ginekološki pregled ili uzimanje brisa za PAPA test postaje agonija. Lekari često konstatuju da je sluzokoža toliko tanka da može doći do fizičkog povređivanja prilikom same procedure. Žene koje nemaju seksualnog partnera često ni ne primete postepenost problema sve dok bol ne postane neizdrživ, jer bi i seksualni odnos bio izuzetno bolan. Postavlja se pitanje: mogu li razne biljne kremice pomoći u takvom slučaju? Iskustva govore da je odgovor često negativan i da su jedino hormonske vaginalete pravo rešenje, iako se one moraju stalno aplicirati. Čim se aplikacija prekine, problem se vraća. Ovo otvara ključnu dilemu: da li trpeti bol i degradaciju kvaliteta života ili prihvatiti terapiju uprkos strahu od rizika?

Nažalost, pristup lekarа u mnogim sredinama je krajnje obeshrabrujući. Umesto upućivanja na proveru kompletnog hormonskog statusa, žene dobijaju odgovor da lekar "nije za hormonske terapije" i da sve može da se izbalansira suplementima. Preporučuju se kapsule noćurka, razni čajevi, ali retko kada ozbiljna analiza. A problem je često mnogo dublji i neprimetniji nego što se misli. Mnoge žene godinama ne osećaju svoje jajnike; onaj suptilni osećaj žiganja ili potmulog boluckanja jednostavno nestane. Kada se taj osećaj, nakon uzimanja suplemenata i promene načina života, ponovo javi, to se doživljava kao mala pobeda, kao znak da se hormonski status možda delimično balansira. To je trenutak kada shvatite koliko ste bili nemarni prema svom telu, koliko ste ignorisali signale koje vam je ono slalo.

Život u sredini gde se o ovim temama ćuti stvara dodatni teret. Žene se kupaju u znoju od valunga, ali to pripisuju svemu drugom, samo ne klimaksu. Psihološki problemi su poseban tabu; i samo pominjanje se doživljava kao znak slabosti, nešto što zaslužuje podsmeh. A upravo je taj psihološki aspekt ono što najviše boli: pojačana osetljivost, nekontrolisani plač, teškoće u prihvatanju odvajanja od dece, nervoza zbog valunga. Mnoge žene priznaju da su fizičke promene mogle biti podnošljivije da nije bilo tih unutrašnjih, psihičkih borbi. Čvrsto verovanje koje se provlači kroz svedočenja jeste da je greška što se u trenutku gubitka menstruacije nije krenulo sa hormonskom terapijom, koja je tada, a ni danas, nikakav bauk. Na greškama se, nažalost, retko uči.

Ipak, nije sve tako crno. U životu se uvek pojave novi izvori radosti, poput unuka, koji daju podstrek i zaokupe misli. Gledati snajku kako se menja u devetom mesecu trudnoće, ili provoditi vreme sa malom princezom, čini da valunzi i klimakterične zavrzlame nestanu, bar na kratko. Maženje i ljuskanje s decom i unucima tera sve brige. Kažu da se unuci vole više od dece; u stvari, vole se i deca i unuci, ali unuci dođu baš u vreme kada su nam najpotrebniji kao podstrek za sve. Oni su ta neophodna doza sreće koja rasterećuje i daje energiju.

Međutim, postoji jedna stvar za koju nema opravdanja - neredovni ginekološki pregledi. Priče o ženama koje nisu otišle kod ginekologa po 13 godina su zastrašujuće. Jedan godišnji pregled može značiti razliku između zdravlja i teške bolesti. Od momenta kada je PAPA test bio druga grupa, do dijagnoze koja zahteva hitnu reakciju, može proći neverovatno kratko vreme, na primer dve i po godine. Sreća ponekad igra ulogu, ali na sreću se ne treba oslanjati. Redovne kontrole su svetinja, čak i kada je poslednje iskustvo bilo traumatično i stvorilo otpor. Zdravlje je previše važno da bi se zapostavilo, i to kako fizičko, tako i psihičko. San mnogih žena je da svi preparati koji pomažu u ovom periodu budu besplatni, ali iako su to za sada pusti snovi, dozvoljeno je maštati.

Mentalitet u našem društvu često ide iz krajnosti u krajnost. Neke žene potpuno negiraju probleme, dok se druge kriju iza menopauze kao izgovora. Postoje one koje se povuku, smatrajući da je život prošao, i one koje se uvlače u ćerkinu garderobu, u minicama, ubeđene da je to pravi način da se bore protiv vremena. Mera je potrebna u svemu. Iako svaka žena želi da izgleda što bolje, dostojanstveno starenje je mnogo lepše od grčevitog hvatanja za mladost. Prava lepota dolazi iznutra, iz prihvatanja sebe i truda da se bude najbolja moguća verzija sebe u datim okolnostima.

Jedan od najčešćih i najiritantnijih simptoma je suvoća vulve i vaginalnog kanala. Taj prozirni, sluzavi sekret koji je nekada bio prirodan, usled pada estrogena nestaje. Koža postaje suva, a kisela i slana mokraća je iritira, uzrokujući neprijatno peckanje, žarenje i crvenilo. Mnoge žene ovaj problem zamenjuju sa ozbiljnom infekcijom i prolaze kroz silne preglede i briseve, dok neka iskusna lekarka ne "upali sijalicu" i ne shvati da se radi o atrofiji. U takvim situacijama, ispiranje blagim rastvorima i korišćenje specijalizovanih gelova za intimnu negu namenjenih ženama u menopauzi može pružiti olakšanje. Fitoestrogeni su takođe od pomoći, ali je najbolje unositi ih kroz hranu, jer su suplementi skupi, a poverenje u sertifikate i reklame je poljuljano. Zanimljivo je da kod nekih žena ovaj problem izostaje tokom seksualnog odnosa, gde se priroda, izgleda, na neki način pobrine za vlažnost. Ali to je individualno; mnogima seksualni odnos postaje toliko bolan da su prinuđene da se odluče za hormonske vaginalete, uprkos mogućim nuspojavama poput peckanja.

Pitanje koje se postavlja je kako starije žene, na primer sa 70 godina, izdrže ginekološki pregled ako uopšte i idu. Odgovor je često tužan i ukazuje na to da se sa godinama problem atrofije zanemaruje, a žene nerado pričaju o tome. Čak se i mlađim ženama, koje pokreću ove teme na forumima, vršnjakinje podsmevaju. Međutim, sve nas to čeka i o tome treba pričati. Otvaranje tema o ishrani, vežbama i načinu života je idealan način da se ovaj prelazni period prebrodi. Upravo ishrana, vežbe i stil života direktno utiču na to kako ćemo preživeti klimaks.

Praktični primeri su najdragoceniji. Jedna od njih je kombinacija semenki i cimeta za doručak: po 100 grama suncokretovog, lanenog, bundevinog semena i susama, sa 5 grama cimeta, sve samleveno. Kašika te mešavine pomešana sa malo jogurta i ostavljena preko noći ujutru zasiti toliko da nema potrebe za doručkom. Ova jednostavna navika, uz pilates, može značajno da popravi vrtoglavice i zaboravnost. Ali ključno je i suočiti se sa realnošću zdravstvenog sistema. U jednoj od zemalja sa najvećom stopom raka grlića materice u Evropi, suludo je pomerati granicu za PAPA test na tri godine. Za žene sa ranicama, kondilomima ili HPV virusom, jednom godišnje je apsolutni minimum. Logično bi bilo da se HPV testiranje uvede kao rutinsko, jer je ono daleko sigurnije i može da predvidi rizik mnogo ranije.

Stavovi lekara o menopauzi kao da je reč o "ženskoj izmišljotini" su poražavajući. Neljubazni i ljutiti doktori, koji na pomen hormonske neravnoteže i hormonskog nadomestka uglavnom prepišu preparat čiji su distributeri, a ne onaj koji je zaista potreban. Priče o doktorima koji za pacijentkinje sa depresijom i valunzima kažu da su "nedojebane babetine" i da za to nema leka, su potresne ali, nažalost, istinite. Takvi susreti stvaraju ogromnu ljutnju i osećaj bespomoćnosti. Mnoge žene odustaju od traženja pomoći, beže iz ordinacija i okreću se alternativnim metodama ili, još gore, same trpe. Srećom, postoje i retki primeri dobre prakse. Žene koje su pronašle lekarku koja ne gleda na hormonsku terapiju kao na bauk, već kao na lek koji može poboljšati život. One koje su nakon godina muka sa detelinama i travama, napada nervoze i depresivnih faza, nakon prve injekcije osetile ogromno olakšanje. Te injekcije, tablete sa blagim procentom hormona, vraćaju kvalitet života i vraćaju osmeh na lice.

Važno je razumeti razliku između lokalne i sistemske terapije. Lokalne kreme, poput onih na bazi estriola, deluju direktno na sluzokožu i rešavaju problem suvoće, peckanja i atrofije. Iako na uputstvu pišu zastrašujuće nuspojave, iskustva žena koje ih koriste godinama su pozitivna. One idu redovno na kontrole i nemaju nikakvih problema. To su uglavnom preparati poput vaginaleta sa estradiolom. S druge strane, kada su u pitanju sistemski hormoni, tablete ili flasteri, tu je priča drugačija. Mnogi ginekolozi, nesigurni u svoje znanje iz ove oblasti, pribegavaju progesteronskim lekovima koji mogu da regulišu krvarenje, ali ne rešavaju suštinu problema. A suština je u tome da jajnici prestaju da luče estrogene i progesteron, i da organizam tokom vremena zbog tog nedostatka počinje ozbiljno da pati.

Ključna preporuka koja se nameće iz brojnih iskustava je: za hormonsku terapiju obratiti se endokrinologu, a ne ginekologu. Ginekolozi su majstori svog posla u hirurgiji i akušerstvu, ali menopauza i hormonska ravnoteža su polje endokrinologije. Endokrinolog će temeljno ispitati polne hormone po danima ciklusa, što je neophodno da bi se videlo da li jajnici luče, ne luče ili nedovoljno luče. Prolaktin se, na primer, meri u tačno određenim satima. Na osnovu tih detaljnih nalaza, može se tačno odrediti koja hormonska kombinacija je najbolja za određenu ženu. Terapija nije samo za ublažavanje valunga; mnogo veći problem je ono što ne vidimo - promene na krvnim sudovima, visok pritisak i osteoporoza. Žene koje su godinama na pravilnoj hormonskoj nadoknadi, na primer sa lekovima poput climena ili trisequensa, svedoče o odličnim rezultatima: nema osteoporoze, nema povišenog pritiska, nema promena na krvnim sudovima, seksualna želja je očuvana, nema vaginalne suvoće. Preduslov je, naravno, da je žena kompletno zdrava, naročito ginekološki i sa aspekta dojki, koje se moraju redovno pratiti.

Ponekad i same žene, vodeći se intuicijom ili srećnim slučajem, nađu rešenje. Neke otkriju da im odlično pomažu kapsule na bazi ekstrakta crvene deteline, koje su u suštini fitoestrogeni i, iako neškodljivi, izuzetno efikasni kod valunga, suvoće i raspoloženja. Međutim, fitoestrogeni nisu za svakoga; kontraindikovani su, na primer, kod endometrioze. Zbog toga je individualni pristup i analiza pre bilo kakve terapije najvažniji. Priča o veštačkoj menopauzi, koja nastaje nakon hirurške intervencije, je posebno teška. Telo odjednom biva bačeno u stanje šoka, bez ikakve pripreme. Iako u početku možda nema izraženih tegoba, dugoročni rizici od osteoporoze i kardiovaskularnih bolesti su ogromni. U tim slučajevima, konsultacija sa endokrinologom i potencijalna hormonska terapija su od vitalnog značaja, čak i kada ginekolog to ne pominje.

Sistem je često problem. Da biste otišli kod endokrinologa, potreban vam je uput. Ginekolog često kaže da to treba on, ali izabrani lekar može da natera da ga da. Jedna od najvećih frustracija je to što u ovoj zemlji sve mora preko veze ili da se plati. Ali kada je zdravlje u pitanju, žene su spremne da idu kako god, jer je kvalitet života neprocenjiv. Ginekolog bi trebao biti dovoljno edukovan da ume da pošalje ženu sa težim simptomima u menopauzi na analizu krvi i da po njima zaključi da li je potrebna hormonska terapija. Reč je o polnim hormonima koji se luče u jajnicima, i logično je, i svetska je praksa, da se to rešava multidisciplinarno. Ukoliko žena nema problem sa ostalim endokrinim žlezdama, koje nemaju veze sa ginekologijom (npr. bolesti štitaste žlezde koje veoma često počinju sa menopauzom), jedino je endokrinolog nadležan. U suštini, nije ni bitno ko prepiše terapiju, već je bitna tačna doza, dogovor, razgovor i dobra komunikacija. A upravo toga najviše nedostaje u našem sistemu.

Iskustva su toliko slična da je to neverovatno. Žene sa ginekološki zdravim organima godinama pate od obilnih krvarenja, vaginalne suvoće i smanjene seksualne želje. Ginekolozi ih ubeđuju da su "babetine koje ne prihvataju godine" i predlažu odstranjivanje zdrave materice kao jedino rešenje, jer je "došlo do pada progesteronske faze". Niko ništa ne ispituje, samo se tako kaže. A kada odete kod endokrinologa, zbog sasvim drugih problema (poput štitne žlezde) i sasvim slučajno pomenete da su vam predložili operaciju, dobijete odgovor koji menja život: "Pa mi valjda nismo u srednjem veku da operišemo zdravu matericu. Vaš problem je lako rešiv." Nakon ciljanih hormonskih analiza, ispostavi se da je nivo FSH, na primer, izuzetno visok, što je jasan dokaz galopirajućeg klimaksa, i da je jedino potrebno nadoknaditi ono što je telo prestalo da proizvodi.

Taj pristup - nadoknada onoga što smo ceo život prirodno imale - je suština. To je pomoć da živimo kvalitetnije, u skladu sa današnjim vremenom, a ne u vremenu naših baka i majki koje su bile primorane da prolaze kroz muke jer nisu imale izbora. Manjak hormona utiče na krvne sudove i kosti. Gledajući u svom okruženju žene svojih godina koje odjednom počinju lečiti visok pritisak, imaju valunge i nesanice, odlaze na eksplorativne kiretaže, jasno je da su klimakterični problemi vezani za seksualnost i vaginalnu suvoću u tolikoj meri tabu tema da se o njima ćuti. Sve će žene priznati, osim toga. Kao da postoji prećutno pravilo da je valunge "u redu" pomenuti, ali vaginalnu suvoću i smanjen libido nije. To je neprihvatljivo. Postoji li išta sramotno u tome da želite da očuvate svoju seksualnost i budete bez bola?

Kroz iskustva se provlači jasan obrazac: do 55. godine uzimaju se preparati za nadoknadu uz koje će postojati redovno mesečno krvarenje, a posle 55. se daju preparati sa malom dozom hormona, uz koje žena više neće imati menstruaciju, ali će u organizmu imati dovoljno hormona da joj štite kosti i krvne sudove. Preparati poput Angeliqa su jedan od tih primera. Do 55. je to prosečno desetak godina duže od onoga što nam je priroda dodelila. Stvarno nije malo. Razmislite: da ste pristali na histerektomiju, da li biste ikada saznali da vaši jajnici i dalje ne luče hormone i da biste i bez materice imali sve sistemske probleme menopauze? Put ka endokrinologu, makar i slučajan, mnogima je bukvalno povratak u život u svakom pogledu.

Mnoge žene se kaju što ranije nisu potražile ovu temu i informacije. Neke su uspele da se suplementima dovedu u zadovoljavajuće stanje: nervoza nestaje, san se normalizuje, valunzi su podnošljivi, libido se vraća. Pojava osećaja u donjem stomaku, osećaja jajnika koji godinama nije postojao, daje nadu i potvrdu da balansiranje hormona, čak i prirodnim putem, može doneti rezultate. Ali to je individualna borba i ono što pomaže jednoj, ne mora pomoći drugoj. Najvažnija je poruka da ne treba ćutati i da se ne treba osamiti u svojim problemima. Razgovor, razmena iskustava i međusobna podrška su ključni.

Često se postavlja pitanje: zašto je prihvatljivo priznati da vas muče valunzi, a nije prihvatljivo pomenuti vaginalnu suvoću? U ženskim kolektivima, u kojima se žene međusobno posmatraju, iskusne žene lako prepoznaju simptome koje druge kriju. Naravno, niko ne nameće svoj stav o hormonskoj terapiji, pogotovo jer ni u lekarskim krugovima nije opšteprihvaćen, ali tiho svedočiti svojim životom je najjača preporuka. Od saniranja vidljivih problema, poboljšanja kvaliteta života, pa sve do pozitivnog učinka na kosti i krvne sudove - efekat je vidljiv i merljiv. Mnogo je manje žena na terapiji nego onih koje na to nikada ne bi pristale, ubeđene da tako mora da bude. Ali to nije tačno. I zato postoji potreba da se progovori, da neko pročita i razmisli.

I žene koje se bore sa drugim bolestima, poput srčanih problema, itekako razmišljaju o ovome. Nakon histerektomije i uklanjanja jajnika, odluka o neuzimanju hormona je lična i teška. Ponekad su srčane aritmije razlog zašto se odustalo od hormonskih tabletа, ali se i dalje traga za najboljim putem. Strah od kontraindikacija je ogroman i normalno je osećati se kao "magare između dva plasta sena": s jedne strane rizici od srčanih bolesti, osteoporoze i depresije, a s druge strane rizici od same hormonske terapije. Ipak, ono što je najsnažniji motivacioni faktor, jeste neponovljivo iskustvo jedne žene koja je prošla kroz pakao vaginalne suvoće, peckanja i svraba. Taj bol je toliko ponižavajuć i poražavajuć da joj je odluka jasna: "Koristila bih estrogenske kreme pod cenu i rizika, jer ne bih ni htela ni mogla da trpim ono peckanje. Bolje mi je da kvalitetno živim i sa rizikom, nego kako bilo pa dugo."

Kada su u pitanju prirodni preparati, raznovrsnost je ogromna. Neki se kunu u ulje noćurka, drugi u cimifemu (ekstrakt biljke cimicifuga racemosa), treći u kantarion, matičnjak, sladić, laneno seme. Lan je posebno zanimljiv jer je jeftin, a deluje kao fitoestrogen. Samleveno laneno seme dodato u jogurt pomaže kod valunga i suvoće. Kombinacija ishrane, suplemenata, pilatesa, vežbi snage i, najvažnije, same priče o problemima, daje rezultate. Kada se sve to iskombinuje sa novom ljubavlju ili ciljem, sve postaje lakše. Čak i imaginarno svađanje sa nekim u mislima može biti simptom, ali i način da se izbaci frustracija. Nesanica je ogroman problem; žene se bude umorne, osećaju se kao zombiji. Odbijanje lekova za smirenje i spavanje je mudro, ali je pronalaženje alternative, poput dugih šetnji, iscrpljujuće vežbe ili prirodnih čajeva, neophodno.

Postoji i ona divna, svetla strana priče. Neke žene, uprkos svim očekivanjima, u menopauzi dožive neverovatan procvat libida i strasti. "Nikad u životu nisam bila raspoloženija za seks. Apsolutno nikad." Nestanak straha od neželjene trudnoće, rasterećenost od brige o deci koja su sada odrasla, ponovno stvaranje doma i pronalaženje topline u odnosu sa partnerom nakon 35 godina braka, može doneti seksualno buđenje. Vlaženje se dešava prirodno, orgazmi su duži i snažniji. Nema logike, ali je tako. To je dokaz da je menopauza, iako donosi izazove, takođe i period oslobađanja i novih, drugačijih, dubokih užitaka. Ali i u tim slučajevima, strah od atrofije sluzokože je prisutan, i spremnost da se, u slučaju nužde, posegne za hormonskim kremama je racionalna odluka usmerena ka jednom cilju: očuvanju kvaliteta života.

Ishrana igra monumentalnu ulogu. Otkriće slatkog krompira (batata) kao bogatog izvora fitoestrogena, vitamina i minerala je jedan od primera. Suprotno starim uverenjima, kombinacija spanaća sa mlečnim proizvodima je poželjna da bi se apsorbovalo gvožđe, iako se vode debate o tome. Brokula je nezaobilazna u prevenciji osteoporoze. Ono što je sigurno jeste da proste šećere treba svesti na minimum, izbaciti zaprške, povećati unos ribe, semenki, svežeg voća i povrća. Vlakna su ključna. Uzimanje semenki (suncokret, lan, bundeva, susam) sa cimetom može da zasiti i da smanji potrebu za doručkom, što pomaže u kontroli težine. A održavanje zdrave telesne težine je možda i najefikasnija strategija za borbu protiv valunga i ostalih tegoba. Vežbe snage i medicinske vežbe za kičmu su neprocenjive; one jačaju mišiće koji podržavaju telo, smanjuju bol i popravljaju držanje. Pilates, joga, brza šetnja i kardio trening su sastavni deo rutine koja vraća volju za životom i troši kalorije.

Nažalost, ni zdrava ishrana i kretanje, ni svi biljni preparati ponekad nisu dovoljni. Osećaj kao da vas je "neko udario mokrom čarapom" uporno se vraća. Plačljivost, svadljivost, tuga, kratak fitilj, osećaj kao da je glava stalno u tamnom oblaku. U takvim trenucima, ne treba bežati od razgovora sa stručnjakom za mentalno zdravlje. To nije sramota, to je briga o sebi. Mnoge žene su se vratile u normalu upravo kombinacijom suplemenata, promene ishrane i razgovora. Problem je u tome što se depresija i anksioznost, izazvane padom hormona, često leče bromazepamima i bensedinima, što je put ka novom problemu. Traženje uzroka, a ne samo simptoma, je jedini pravi način.

Posebno je važna priča o bioidentičnim hormonima, koji su identični onima koje naše telo prirodno proizvodi. Za razliku od sintetičkih, telo ih prepoznaje i može ih pravilno iskoristiti bez štetnih kontraefekata. Ova terapija, iako kod nas još uvek nedovoljno poznata i skupa, zahteva veoma detaljne analize krvi, uključujući masti, šećer, kortizol, hormone štitaste žlezde i polne hormone. U svetu je sve popularnija, a iskustva su uglavnom pozitivna. Kada se sve analize urade, može se dobiti personalizovana terapija koja zaista rešava problem, a ne samo maskira simptome. Nažalost, i dalje je teško naći lekare koji imaju specijalizaciju iz ove oblasti, ali se polako i to menja.

Kroz sve ove priče, jedno postaje kristalno jasno: menopauza nije kraj, već novi početak. To nije "ženska izmišljotina", već ozbiljno fiziološko stanje koje, ako se ne tretira, može ostaviti trajne posledice na kosti, krvne sudove i mentalno zdravlje. Naše bake su ćutale i trpele jer nisu imale izbora. Mi ga imamo. Imamo informacije, imamo lekare (iako ih je ponekad teško naći), imamo jedna drugu za podršku. Imamo pravo da biramo da li ćemo se kljukati antidepresivima i trpeti bol, ili ćemo izabrati hormonski nadomestak koji nam omogućava da živimo dostojanstveno, vitalno i radosno. Imamo pravo da se smejemo, da volimo, da budemo produktivne i da ne dozvolimo da nas jedan mali pad hormona pretvori u senke onoga što smo bile.

Razgovor sa sobom, u miru, je lekovit. Ali još je lekovitiji razgovor sa drugima. Prihvatanje da smo ušle u taj period i prilagođavanje načina života - manje stresa, više kretanja, zdravija hrana, otvoren razgovor sa partnerom i porodicom - je od suštinskog značaja. Porodica mora da razume da je ovo vreme kada se žena okreće sebi, i to je u redu. Nismo više servis na izvolte. Deca su odrasla. Sada je naše vreme. Vreme za patike, dobru muziku, vežbe, druženje, hobije za koje ranije nismo imale vremena. Vreme da se pobedimo sami sebe i sve predrasude. To je pobeda nad onim tamnim oblakom, nad lenjošću, nad bolom. Jer starost je stanje duha, a vedrina odlaže starost do daljneg. Život nije završen, on je samo ušao u novo, možda i najbolje, poglavlje.